Treći dio razgovora o svadbenim običajima u Mraclinu pedesetih godina nastavljamo kroz priču o sedam svadbi u Mraclinu istog dana, od toga tri svadbe u tri susjedna čardaka i od toga dvije u istom čardaku i istoj obitelji, sve po sjećanjima kazivačica Barice Čatalinac rođ. Galeković (Barek Bekrijina) i Nadice Zorc rođ. Galeković (Nadica Blažova). Razgovor donosimo na izvornom dijalektu, a na drugi dio razgovora možete se podsjetiti ovdje.

Mraclin.hr: Kad su išli ormari, halinje i slično? Kak je bila soba za mladence vređena?

Barica Čatalinac: Namještaj je trebal biti spavača soba: dve postele, dva vrmari, dva nahtkaslini i psiha, to je bilo glavno. Koja je imela mogučnost mogla je neke i v kujnu dopelati, to nije imala saka, al je kuhinjska krpa morala biti. Kuhinjska krpa koja je išla nad peč, kuhinjska krpa koja je išla na stol, i vodu. Bil je stolec na terom je bila kanta z vodum i uz teru je bil lonček iz teroga smo svi pili.

Bogatije su imale kuhinjske krpe štikane s plavim, crvenim i zelenim. Siromašnije su imale jedne krpe koje je za prvi put obesila na stenu i koje je posle prala.

Mraclin.hr: To je bilo v subotu ili posle?

Barica Čatalinac: V subotu su se dogovorili ko ima kojne i kola i ko bu vozil.

Nada Zorc: Subotu popoldan su se vozili ormari, ja se sečam toga.

Barica Čatalinac: Žena je morala imeti te ormare složene pune halinja, plati, vanjkušov, firungi. Morala je mužu dopelati gače. Gače su se tkale od domačega platna. Nije mogla dojti da nije i muža oblekla. Postele su morale biti, blazine, plate, vanjkuši.

Koperte su svakak morale biti, makar štofaste. Bogatiji su imali su još i stor-koperte. One su bile napravljene od plave ili roze svile koja je bila podloga, a pokrivač su stori. Stori su nekaj ko denešnje firunge z raznim uzorkima. Treće koperte su bile domače tkane, veli se – prebirane. Zgledale su kao fertuni narodne nošnje.

Na koperte je došel svileni vanjkuš u obliku valjka ili ko rastegnuto srce koji je bil ukrašen sitnim cvetekima, ko na poculice. Kupovala ga je važnija osoba iz familije.  

Nad postelum je morala je biti velika Božja slika (oko pol metra sa meter) tera je obično prikazivala ili Isusa na Maslinske gore ili Mariju tera drži Isusa u krilu. Slika je bila ukrašena z rožicami i slično. Te slike su kupovale krsne kume ili druga bliža rodbina kad ju je obično kupoval jedan bogatiji rođak, a ako nije bilo takvih dva su se složila i kupila skupa. Ti vanjkuši i slike kupovali su se u Zagrebu „Pod zidom“.

Sirotinja ni imela puno, samo tu jednu posteljinu vu čem je postele prvu noć oblekla.

Kad su dopelali ormare k dečku, trebalo je to složiti i obleči. Kod cure se to sve moralo složiti u ormare. One koje nisu imele su čak posudile od nekoga da nebudu prazni vrmari. Kad je svadba prešla onda je to vraćala.

Nada Zorc: Vrmari su se otpirali i žene su išle gledet.

Barica Čatalinac: Subotu popoldan su došli s kolima, z lotrama. Na njih su složii ormare. Tu se juškalo i norelo i vozilo se k dečku. Pri dečku je čekala soba. Kakva bila da bila. Obično su hiže prizidavali tri stene, bil je jen obluk i vrata. To je čekalo. Tu se složila ta soba.

Dečko si je tu noć prijatele zval i oni su spali na te postele jer još cure ni bilo. Zutra su se te postele složile. V nedelu popoldan kad su svi otišli na venčanje, žene i babe su išle glet ormare.

Mraclin.hr: Svadbe su bile v nedelu?

Barica Čatalinac: Svadbe su bile samo v nedelu. Kad su otišli svati v cirkvu mi smo nadigale postelu da vidimo kakve su blazine, plate, vrmare otpirale… Sve se moralo videti dok su oni otišli. Mladenku se svaku moralo iti glet kak je oblečena.

(Nastavlja se)

Drugi dio razgovora o svadbenim običajima u Mraclinu pedesetih godina nastavljamo kroz priču o sedam svadbi u Mraclinu istog dana, od toga tri svadbe u tri susjedna čardaka i od toga dvije u istom čardaku i istoj obitelji, sve po sjećanjima kazivačica Barice Čatalinac rođ. Galeković (Barek Bekrijina) i Nadice Zorc rođ. Galeković (Nadica Blažova). Razgovor donosimo na izvornom dijalektu, a na prvi dio razgovora možete se podsjetiti ovdje.

Barica Čatalinac: Kad su svati došli po deklu nisu mogli odma na dvorišče, nego su na putnim vratima naišli na gospodara svadbe koji bil odgovoran za sve i nije ih pustil na dvorišče.

On ih je pital: “Ke ste vi tu došli?”

“Mi smo čuli da vi tu imate neke lepoga za nas”, rekli su svati.

“A ke je to lepo? De je to?”, pital je gospodar.

“Dajte nas pustete na dvorišče pa bute čuli ke smo došli”, rekli bi svati.

Onda je to tak dalje išlo. Pregovori i natezanja dok se gospodar nije smiloval. Onda se juškalo, pevca su donesli jer se od pevca bu juha kuhala. Na kraju su ih pustili v hižu.

Opet je počela ista priča: “Mi smo čuli da vi imate neke lepoga za nas, a nas čeka dugi put i moramo iti”.

Onda su mladenkini prvo oblekli staru ženu pa pitali jel je to ono po ke ste došli. Svati su odgovorili da ne i da su došli po neke drugo. Na kraju su dopelali mladu pa je nastalo juškanje i veselje. Posle toga se tu jedno vreme jelo i pilo. Opet su rekli da ih čeka dugi put i “moramo iti” pa se išlo v cirkvu na venčanje.

Mraclin.hr: U Mraclin ili Vukovinu?

Barica Čatalinac: U Vukovinu, fala Bogu. U Mraclinu se nije venčalo. Nisu se ni tak meše služile ko sad. Služile su se samo na Vidovo, Drobne dece dan i slične veće svetke.

Nada Zorc: Par put na leto.

Barica Čatalinac: Na venčanje se išlo s kolima. Mladenci su išli na zadnjim kolima.

Do venčanja je kum sedel s mladenkom, a mladenec s kumom. Tek kad su se povenčali je mladenka slobodno sela z mladencom. Prije nije smela sedeti z mladencom. Ni tancati. Kume nisu zvali kumovi, nego posnošica i dever. Mladenka je svate čekala v zajne hiže, vređena. Svati su po nju dolazili v prvu hižu de je bila svadba. Mi žene smo mogle i morale videti do je došel i ke se dela, a mladenka je morala čekati.

Z venčanja se svi vraćaju v mladenkinu hižu. Koji su bili imućniji zadržavali su pri sebe svadbu dulje, oko dve-tri vure vjutro deklu su pelali, to se zvalo pelanje, k dečku. Konkretnije, Božo Franekov je od Mudiča Janič (Janu) pelal Franeku, a Pepa (Stjepan) Zrnčić je od Franeka pelal Slavu k Zrnčiću, tak da je iz jedne svadbe neko išel javiti na drugu da se jedna svadba sprema i otpravlja pa da druga more dojti na dvorišče.

Kak je tak puno svadbi bilo isti dan u Mraclinu, one su se međusobno i susretale, jedna svadba i tamburaši u jednom smjeru, druga u drugom, ovisno kam je trebalo curu pelati.

Negde je svadba potrajala još dulje vjutro, a negde su se razišli.

(Nastavlja se)