Uhvati me neka tuga. Raste iza rebara kao snje┼żna kugla. Ote┼żava disanje. Prepoznaje┼í ju kao nezvanog gosta. Tugo, nisi dobrodo┼íla. Nabrojim ti tisu─çu razloga za┼íto ne bi trebala biti tu. Tuga se samo smijulji. Gleda te s porugom. Ne ─Źuje tvoj monolog koji je sve glasniji, iako ga ─Źuje┼í samo ti i tvoja Tuga. Osje─ça┼í kako ti crpi energiju dok ona sama buja. Kad te smo┼żdi napokon progovara:

┬áÔÇô Ne mo┼że┼í me otjerati. Ja jesam nezvani┬ágost. I ostat ─çu dok ne do─Ĺe Sre─ça. Zna┼í, mi se mijenjamo za mjesta. To je ┼żivot. Niti mo┼że┼í mene istjerati, niti mo┼że┼í nju prizvati. Pomiri se s time. Prihvati me kao gosta koji ─çe jednom oti─çi. Izme─Ĺu mene i Sre─çe stoji Ravnodu┼ínost. Tada zapravo ne ┼żivi┼í, iako sada misli┼í da je i ona bolji┬ágost┬áod mene. To je zabluda. ─îovjek bez emocija je prazan. Robot koji kora─Źa kroz ┼żivot. Ako te ona posjeti, najdulje ─çe se zadr┼żati. Bit ─çe┼í u njezinoj vlasti. ┼Żivot ─çe prolaziti mimo tebe. A ima┼í samo jedan.

I tako smo Tuga i ja sklopile tihi pakt ─Źekaju─çi Sre─çu da se u┼íulja.