‘Previše pišemo o povijesti, prošlosti, moramo malo stati’, reći će Bek na jutarnjoj kavici na ulazu u rodno mjesto. Moje, za vas ne znam. Slažem se, pomislih u sebi, ali kaj da se radi. Povijest je stvarno bila nešto pamtljivo, slatko, nešto što i dan danas ‘diže trnce’, nešto što nikad nije naodmet nanovo ‘opjevati’. O čemu drugom da pišemo? O cesti i rupama, veljači, novom svjetskom poretku, lanjskom snijegu ili nadolazećim maškarama?

Negdje sredinom veljače, tko će ga znati koje godine, ali zasigurno tamo negdje s početka osamdesetih, dogodila se vrla fešta pri Anteru. Kaj je bilo, kaj se slavilo, zakaj se nekih detalja malo slabije sjećamo – ne znam. Goga je nekaj, a kaj velim da ne znam, slavila, okupila se zanimljiva momčad, a ni ekipa nije bila nikaj slabija. U ime nekih mogu napisati da smo ostvarili ono o čemu smo razmišljali tih godina, a tada su se najčešće javljala pitanja tipa ‘što ako’ i ‘što kada’. Bilo je finih kolača, žestica se pila iz šalica za kavu, a bilo je i zaljubljenih; dva su para sa slike danas u skladnom braku ‘iberdvadeset ljeta’, pa i koju više. Jedan gospodin više nije među nama. Tako se – tiho i skromno – feštalo s početka osamdesetih! Fotografije se nisu brisale. Ostale su zapis o danima naše mladosti.

Facebook komentari