Nadica Zorc podsjeća nas na još jedan običaj iz Mraclina koji je nestao, neki će reći možda da je i bolje tako, jer je za naše današnje navike pomalo morbidan. Ali, nakon ove njene priče možda ćemo bar donekle promijeniti mišljenje.
– Moja baka Bara Galeković rođ. Crnić (1896.-1985.), zvala sam ju stara mama, rodila je sedmero djece, a ostala joj je samo moja mama. Ona je pokopala šestero djece, petero malih kao decu, muža starog svega 45 let zakopala je 1940. godine, a kasnije isto leto i sina starog 22 lete koji je služil vojsku u Kninu. Živela je do svoje 89. godine, a kaj ju je držalo, samo Bog i vjera, ništa drugo. I ta moja stara mama kad je god ko mrl u selu mene je rekla: Ideš s menom gledet mrtveca? Ni ona išla tam gledet zbog znatiželje, ona je bila uvjerena da mrtvecu treba molitva da njegova duša ide u nebo. Sve stare žene ze sela, koje su imele vremena, išle su glet mrtveca, sedele su oko skolki i molile, krunicu za krunicom, molitvu za molitvom, za dušu pokojnika…Skolke, to je pravi mraclinski starinski izraz, skolke su bile na stolu ili na postele na povišenom, tam je ležel mrtvec u hiže, prije nek se del u les.
– Istina, neke žene su morti i došle glet da vide kak je mrtvec oblečen. Moja stara mama bila je stara možda tak oko 50 let kad sam se ja rodila i bila mala, i ona je već imala spremno vumorno. Vumorno je bila najlepša roba, to je bila roba u koju te budu oblekli kad te budu deli na skolke, jer te na skolka budu svi gledeli. Sećam se da je vumorno moje stare majke bilo zavezeno u jednom velikom rupcu u škrijne. To se ni smelo otpirati ni razvezavati, to je bilo stare mame vumorno. Ljudi nisu onda imali robe ko denes, ležal si na skolka dan-dva, svi su te gledeli kak si oblečen i zato je to vumorno morala biti najlepša roba.
– Stara mama me navek pitala jel idem s njom gledet mrtveca, i pazite ja sam navek išla, bila sam vuž nju, morala sam čkomiti, biti tiho i moliti isto. Dok su žene molile, muži su se spominali i pili, znali su se i posvaditi i larmati. Ali žene su stvarno molile, tih godina to su uz moju baku bile navek iste žene – Katica Drevova, mamica Cvetnićka i još neke kojih se baš ne sećam. E, kad je došel župnik vu hižu, mrtvec se diže ze skolki i meče u les, i onda se les zapira. Tu je nastupala mamica Cvetnićka, koja je inače vodila brigu o crkve. Dok su metali mrtveca u les, ona je došla sa tamjanom i kadila, da kao blagoslovi mrtveca, ali i da skrije miris mrtvog čoveka. Ni to ona nikad tak rekla, bila je ona jako mudra, ali mi smo znali da se zato pali tamjan. Kad se poklopec del na les, onda su se čavli zabijali. U tom trenu cela hiža se plakala, jafkala, to mi je jako ostalo vu glave. I cijela se familija često i slikala polek lesa, i odrasli i deca, svi….
– Sad kad negdo merne, nečiji baka ili deda, deca ne smiju videti mrtveca, pa čak ni iti na sprevod. To je onda sve bilo skroz normalno, ako je negda više dece bilo v hiže, znali smo se poskrivečki čak i igrati oko skolki, ni bilo isklučeno i da neka lopta završi ispod mrtveca. Moramo biti svjesni da je smrt dio života, isto kak je i rođenje. Denes je po mene sve krivo. Mi deca smo se na taj način navikali na umiranje, i shvatili da je to normalna pojava. Denes deca ne smeju videti mrtveca, ne smeju iti na sprevod, ali krv, krvoprolića, pucanja i vubijanje na televizije i mobitelima mogu gledeti, pa čak i vu crtićima. Mislim da je današnji odgoj nakaradan, ja da denes imam malo dete – nuka, radije bi da ga odgaja jedna mudra pobožna baka, kak je bila moja, nego neka osoba sa sto doktorata. Eto, dragi moji, tak vam je to bilo sve do negde osamdesetih godina prošlog stoleća. Posle je to pomalo stalo, i denes je to skroz drukčije, više se ne mira navek doma, a ako se i dogodi, postoje procedure i mrtveci više nisu na skolka u hižama, pa se nejde gledet mrtveca niti se oko njih ni ne moli.