S Vladimirom Cvetnićem Milekom spremamo razgovor za naš portal još od lanjskog Lucinja, kad mu je dodijeljena nagrada Grada Velike Gorice. Brojne obveze na obje strane, k tome i zdravstveno stanje našeg laureata, stalno su odgađale ovaj susret, ali smo ove jeseni uspjeli uglaviti nekoliko sjedeljki tijekom kojih smo za naše čitatelje malo prošli kroz bogati, na trenutke i burni Milekov život, te pokoju memorabiliju. Ljeta su se nakupila, sjećanja su brojna i živa, a Milek nije sklon podvući crtu jer – kako kaže – prsti su još gipki. Danas objavljujemo prvi nastavak našeg trostavačnog razgovora, o ostatak ćemo objaviti u dva iduća nastavka.

Rođen si, naravno, u Mraclinu, kada i u kojoj kući?
Rođen sam 16. rujna 1944. u onoj staroj drvenoj hiži koja je bila tu kod nas ispred, u dvorištu.

Koje su to vrijeme bile dežurne babice?

Od Jože Čikovog punica i baka od Ljiljane i Vesne Jerbekove.

A župnik?
Bil je to Đuro Makarević iz Slavonije. Piše da sam mu ja prvi krštenik. Kad sam bil star 7 ili 8 godina pital me kaj ću ja biti kad zrastem. Odmah sam mu odgovoril – bil bum svećenik. E to je dobro, ali znaš da se svećenici ne žene? E onda ne bum! Vidiš, sad niti sem svećenik niti sam se oženil.

U školu si išao u Mraclinu. Tko je bio učitelj? 
Tomislav Cerovac, žena mu se je zvala Marija. A kak je škola išla? Pet, pet, četiri, tri.

Znači, točno koliko treba.
Da, kasnije u Gorici bilo je tri, tri, tri, dva. Čuj, bil sam ti fakin, zvrkast. Nisam se baš puno boril s tim. Sjećam se kad mi je profesorica iz njemačkog rekla – Cvetnić, još imaš jedinicu, budeš na popravek išel. A kaj mogu, budem išel na popravek. Dobro, naučiti to i dođi sutra da odgovaraš. To je bil predzadnji dan u osmom razredu. Ja nis došel, otišel sam na Bager na kupanje. Veli ona kad me je vidla zadnji dan škole oko podne – Cvetnić ubit ću te, zašto nisi došao. Ja sam ti ipak dala dva. Tak sam si i mislil! Osjećal sam da sam je simpatičen. To je još bila osmogodišnja škola.

Kamo si išao u srednju školu?
U Zagreb, prvo sam upisal geodetsku, jer nisam štel iti u školu gde nema nikoga iz Mraclina. Tu sam pol leta zdržal, onda sam otišel u daktilografsku. Mati i otec su mi stalno govorili, čak od šestog razreda, da sam trebal ići u muzičku. A ja sam imal deklu na Gorici, Lidiju. A ne, ni slučajno – rekla je ona. Onda drugo leto – nejdem, onda tek treće leto…Franc Crnićev veli da je kod njega Franjo Lučić kompozitor. Ja velim tati daj ga pitaj je li bi se ja mogel upisati u školu. “Ke si bedast, u sedamnaestom letu, do bi te štel!” Samo ti njega pitaj. Ja se ga nis mogel ščekati da dojde. On se smeje, u glazbenu školu se možeš upisati i sa trideset let samo moraš položiti ispit. On je bil oduševljen kad sam rekel da bi štel iti u glazbenu. “Lučić ti bu našel instruktoricu, i budeš nafčil ke treba za ispit polagati.” Tak je i bilo, išel sam na ispit i super sve obavil, ali me nije bilo na popisu s onemi koji su položili. Ja u tajništvo, u Gundulićevoj, prvo leto se je zvala Državna, a onda posle Vatroslava Lisinskog. Rekli su mi tam ak me nema na popisu, onda nisam ni primljen. Ali, čekajte..? Ništa, gotovo, ništa, ništa! A ja idem direktno k Lučiću. On je bil rektor. Čekam ja malo, on zide van: “De si mi Cvetnić, moj Turopoljec!”. Lepo me zagrlil, ponudili me s cigaretom. Ja velim da ne pušim. “Ma daj, naj meni pripovedati, ti ne bi pušil, sedamnaesto leto”. Onda smo si zapušili i on me pita:
– A kaj te muči?
– Svi su mi rekli profesori “odlično, odlično”, a nema me na popisu. Tajnica me stirala, neće ništa ni gledeti.
A veli on:
– Ja sam rekel profesorici Ivančević da mi odma javi kak si prešel. Super, neočekivano, svi su tako rekli. Ja joj bum sad javil kad dojdeš tamo da te odma primi.
Kad sam došel tam i rekel tko me je poslal, veli ona:
– Izvinite, izvinite, sjednite, sjednite!
Evo, da nisam imal nekog poznatog ne znam kad bi prešel.

Znači da je prva prava ljubav prema sviranju počela oko sedamnaeste godine?
Bilo je ljubavi i prije, ali nije bilo volje, nisam štel u školu iti. Eto, pokojni brat se nikad nije ni okrenul da bi sviral glasovir, a moja pokojna mama je rekla – čim sam počel hoditi i na prste se digal, da sam već tiskal po tipkama.

Koje prijatelje bi mogao izdvojiti? S kojima si se najviše družio u to doba?

To su ti bili Bebek, Franek, Krizmanić, Đelo, Kiki, Raca, Čiro i Lamper, Čomi, Bendžo, Pap, Štević Stankov,Joža Jantačov, Tandarić… I još ih je bilo, da ih sad ne nabrajam.

Rođaci i doživotni prijatelji – Milek, Bebek i Mika.

Kako je to ispalo – bio si zgodan i nisi bio siromašan, a nisi se ženio? Božja volja?
He, he, kaj me to pitaš, Mladen. Nisam brojil, ali, fala Bogu, cura je bilo. Ja sam tancal sa svojum curum na zabavi, a već gledim drugu. Meni se već ta druga sviđa. Pa sam si opet mislil – kaj se bum ženil, to nabude dugo trajalo. Ja sam bil svjestan sa trideset tri, trideset četiri godine da ja vjeran nemrem biti. Oženil se bum pa se bum za godinu dana rastal. To je bil glavni problem.

Milek mladoj plesačici objašnjava zašto ide samo na tuđe svadbe.

Kad si se počeo baviti društvenim aktivnostima, što ti je bilo prvo? Nogomet, vatrogasci, kulturno umjetničko društvo, sviranje?
Najprije je bilo društvo Ivan Goran Kovačić. Moj tata je vodil zbor. U to vrijeme sam samo popeval. S trinaest godina sam išel na probe samo da ne bum doma. Najenput meni vele stariji ljudi, koji su pevali, da sednem tu i da budem peval prvi tenor. Nakon dva mesece, počel sam pevati drugi bas. Mutiral sam. Onda se je šezdesetih godina društvo na jedno vreme raspalo, pet-šest let. Počelo se obnavljati 1965., a mene su zeli za vođu. Ja sam vodil zbor i folklor, a tata je sviral i vodil tamburaše. To je trajalo do 1972. dok me nisu drugovi smenili, spakirali. Ke bu klerikalac vodil zbor!

A druga društva? Nogometni klub?

Mene su zebrali na skupštini, a ja sam još doma bil. Pita me Krizmanić hoćeš biti precednik? Ma daj, si lud? Neću biti. Posle poldan, veli on, zebran si za precednika. Rekel sam ljudi, vi niste normalni. Onda su opet došli kad je bila sljedeća nogometna skupština, izborna, došel je i Lujo i Kralj. Zebrali su Vladeka Keksovoga. To je sve već bilo prije dogovoreno. Reko, znal sam čim sam vas videl.

A vatrogasci?
U vatrogasce sam ušel ’70. godine. Tu je bil moj brat, Franek, Bebek, mi smo tu navek bili kad god je sirena zasvirala. Onda nas je Franek pozval jedan dan, bilo nas je oko deset, Čomi, Vladek Keksov… Pokojni Vid Crnić je to objavil, a društvo je napredovalo. Ja sam vodil djevojke, evo baš su mi dali dekle. Gde smo se god natjecali one su bile prve tak dugo dok su me štele slušati. Onda je došlo vrijeme kad su rekle da im ja više ne trebam. Nakon toga su se srozale i više nije bilo dobrih rezultata. Nakon toga sam preuzel mladež na kratko vrijeme. Nakon nekoliko let sam dobil prvu ekipu. To je bil Franekov mandat, kad smo branili evropsku titulu. On je onda bil komandir društva, a ja njegov zamjenik. Ali, Franeku je toga bilo dosta i rekel mi je da budem ja nastavil. Ja sam rekel da mogu dalje, ali samo s Franekom. Onda je za komandira zebran Mijo Matušin.

Milek sa svojom ženskom vatrogasnom ekipom, iz vremena „dok su još štele slušati“.
Facebook komentari