– Baka zakaj više ništa ne pišeš za Mraclin.hr?– upitale su me unuke Eva i Zora.
– Iskreno, milene moje, ponestalo mi je ideja o čemu bih pisala – rekla sam im.
– Baka, kad smo bile male molile smo te da nam pričaš kako je bilo kad su tata i teta bili mali i ti si nam uvijek ispričala neki njihov doživljaj ili kako je bilo kad si ti bila mala. Nama su to bile baš lijepe priče.
– Hvala vam na ideji! Evo sjetila sam se jedne prave dječje priče kad sam ja bila mala. Jednog četvrtka tata me pozvao i rekao: „Zutra je petek, semen na gorice. Mi imamu jednoga pajceka za prodati, a ti si sad več dosta velika, imaš devet let i mogla bi iti z menum pešice na semen na Goricu. Buš mi pomogla tirati našu Pikaču.”
Zvali smo ju Pikača jer jer je bila prava turopoljska svinja i imala je crne piknje po sebi.
Pristala sam jer sam sa svojim prijateljicama po cijele dane trčala i skakala, tako da ću moći svladati put do Velike Gorice. Mama me probudila rano ujutro kako bih se spremila. Pojeli smo žgance, popili bijelu kavu i krenuli oko 7 sati. U malu torbicu mama nam je pripremila „putno“: kukuruznoga kruha, domaćega sira i flašu vode. Tata je išao naprijed i pomalo bacao kukuruz kako bi ga Pikača slijedila jedući putem bačeno zrnje. Meni je mama dala i malu šibu da potjeram Pikaču ako bi zastala, ali se pokazalo da mi šiba nije trebala. Pikača je bila poslušna i mirno je hodala za tatom.
– Idemu prek pola, kolskim putom jer je tud brže, a i denes je na glavne ceste gužva. – rekao je tata.
– Odlično! – pomislila sam jer volim ići kroz polja, naročito sada u proljeće kad je u prirodi najljepše. Sve je ozelenilo, a livade – koje smo zvali sjenokoše jer su se redovito
kosile za sijeno – sada su pune cvijeća. Između zelenih vlati trave rasle su bijele ivančice, crveni makovi, žute zlatice i plavi različak. Taj prekrasni zeleno-cvjetni tepih oblijetali su bijeli i plavi leptiri, bumbari i pčele.
Vi sada mislite da pretjerujem, da izmišljam tu ljepotu u prirodi jer danas toga nema! Takvih livada zaista nema jer se livade više ne kose, skoro pa nitko ne drži krave pa sijeno nikome ne treba. Nekada su se kosile i po dva puta u godini, početkom ljeta i u jesen – što smo zvali otava.
Baš kad smo došli do jedne takve livade tata se zaustavio i rekao:
– To je otprilike pol puta. Sad si bumu tu malo počinuli i pojeli, a onda idemu dale.
U Goricu smo došli oko 9 sati. Već je tamo bilo puno ljudi i stoke. Mi smo našli dobro mjesto ispod jednog velikog hrasta „da nam ne bu vruče“ – rekao je tata.
Dao je Pikači više kuruze da bude mirna i čeka kupce. Ljudi su prolazili, zagledali, neki pitali za cijenu i odlazili dalje. Već sam pomislila da naša Pikača nikome nije zanimljiva kad naiđe susjed Križanić (mi smo ga zvali Matić Dundek). On pozdravi tatu, pita za cijenu i nakon kraćeg razgovora vidim da se oni rukuju. To je bio znak da je Pikača prodana, a onda slijedi aldomaš. Bilo bi šteta propustiti finu kotlovinu koju su Buševčani pekli na semnu. Ne sjećam se kad mi je jelo bilo tako fino kao taj put. Tata i susjed su popili po kriglu pive, a ja sam dobila malinovac. Još smo kupili i cipov (bijeli kruh), koji su isto Buševčani (Cipeki) pekli za prodaju, jer smo u to vrijeme svi doma pekli kukuruzni kruh. Tata i susjed su se dogovorili da budu Pikaču deli na kola i da svi zajedno idemo doma s kolima. Baš dobro da je tako jer kad sam sjela između njih, ubrzo sam zaspala. Umor, dobra hrana i sunce učinili su svoje. Činilo mi se da smo jako brzo došli do Mraclina jer sam bila iznenađena kad je tata rekao da smo
stigli. Zar već?
Sišli smo s kola i pošli kući – samo tri kuće dalje, a susjed je našu Pikaču otpeljal u svoj kotec. Jedva sam čekala da dođemo doma i upitala tatu:
– Zake smu se mi mučili iti pešice na Goricu kad je našu Pikaču kupil suset Matič?
A tata mi veli:
– Viš mala moja, ja nisem znal da suset treba pajceka, a on ni znal da ja imam baš takvoga za prodati i zato postoji semen. Na semnu ljudi kupuju i prodaju raznu robu i tak ti je to odnavek bilo i tak navek bu. Pri nam na Gorice semen je navek v petek tak da si ljudi znaju da mogu sešta prodati ili kupiti.
Još i danas mi velimo da je „petek na Gorice“, što znači da je semen iako semen i ne spomenemo. Svi znaju kaj to znači!
Božica Krznarić rođ. Zrnčić