Šezdesetih godina prošlog stoljeća mladi su se u Mraclinu zabavljali na razne načine, na balima, na vatrogasnim zabavama, fašničkim zabavama, knajpama, na Dučecu i na nastupima. No, ljeti nije bilo toliko događanja u selu, na more se još baš nije išlo, pa polovicom šezdesetih godina dolazi do jedne zanimljive ideje. Tih godina Nikola Cvetnić Mika i Vladimir Cvetnić Milek kreću sa poslom i nabavljaju svoj prvi kamion. Skupila se ekipa iz Dučeca – dekle i dečki, još nekoliko pajdaša sa strane i odlučili su da idu malo u trsje na izlet! Nadica Zorc rođ. Galeković prisjeća se tih ljeta od prije gotovo šezdeset godina.
– Mika i Milek zeli su kamion, pobrali nas, mi smo se natovarili, prvo slamu, onda sebe, i morali smo celim putem ležati na slame. Ak je ko slučajno zdigel glavu, odma su dečki vikali na nas. Jer to je bil kamion za prevoz šudera koji nije imal ceradu, a tadašnja milicija nas nije smela videti jer bi platili globu. Autov još u selu ni baš bilo.
– Naša destinacija bila je Načelnikova klet na Podvornice, mala prelepa drvena klet. Kamion ni mogel skroz do kleti, tak da smo imali fajn hoditi do nje. Od doma smo si zeli brašna, pijače i tam smo se tak lepo družili, nekad smo i pekli meso, onak ko na roštilju, ali većinom smo jeli lepo žgance. Zakurili smo ogen, i v kotlu kuhali kukurizne žgance. Nismo mi dekle mešale, jer je to bilo teško mešati, puno toga se kuhalo, jer je i nas bilo puno. Glavni za mešanje žgancov bili su Milek, Mika i Joškec. Kad su žganci bili gotovi, malo su se zamastili, pak je svaki od nas zel svoju žlicu i svi smo jeli ze iste zdele, ni bilo tanjerov tam. Denes je to nezamislivo, ali tak je to bilo. Onda se malo i zapopevalo, nekad i zasviralo, noreli smo, baš nam je bilo lepo. Dečki su si znali malo i popiti, bilo je doma navek vina i svega, pak su si zeli.
– I tak je to trajalo dva-tri leta, dok nije došlo pak neko drugo vreme. Svaki put nas je išlo tak oko petnajst. Mirjana Ribičova i ja smo bile među najmlajšima, svega 15 let smo imele, i iako su moji roditelji bili dosta strogi, pustili su me s tim starijim dečkima jer su imali povjerenje u njih, to su sve bili dobri i pošteni dečki. Bilo je to vreme kad se držalo do časti i kad se verovalo u moral i povjerenje. Osim nas, išle su Anka Načelnikova, Vera Lomničanjkina, Barica Gaga, Barek Ožinina (denes Esperantova), Barica Fujtačova, moja sestra Božica Blaževa, Brankica Tončina, Barica Popekica, Mira Cicijeva, a od dečkov Mika, Milek, Franc Jovačov Pap, Joškec, Vladek Keksov, Benđo, Franc Matušin, Števič Stankov, Franek, Čomi, nekad Bebek, Zlatko Kiki i Cici iako oni nisu bili folkloraši, ali su išli z nami.
– Nismo se mi tam predugo zadržavali, par vur i domom, jer tam ni bilo struje i morali smo se do mraka vrnuti domom. Kad se vrnem u to vreme, mogu samo reći da smo proveli prekrasnu mladost i da su mi sva druženja s Dučecom ostala u nezaboravnom sjećanju.
Foto: arhive Nadice Zorc rođ. Galeković, Barice Cvetnić Esperantove
