Foto: Poculice, Mraclin

Baka, obe─çala si da bude┼í nam pri─Źala o odijevanju u Turopolju! ÔÇô ka┼żu mi unuci.

– Da, u pravu ste! Zadnjih dana ─Źitam i prou─Źavam povijest na┼íeg lijepog Turopolja i primijetila sam da u literaturi koja je do sada objavljena ima dosta opisa o no┼ínjama u Turopolju, ali oglavlja su opisana malo i op─çenito. Ima i lijepih fotografija, ali nigdje nije dovoljno prikazana povezanost ljudi i tradicije u kojoj detalji vezani uz oglavlja imaju veliku va┼żnost. Va┼żni su zato ┼íto je to vidljiva oznaka i odre─Ĺenje kojem stale┼żu i statusu netko pripada, iz kojeg je kraja pa ─Źak i iz kojeg je sela.

Imam dojam da oni koji su opisivali oglavlja u Turopolju nikada nisu posjetili Mraclin, Bu┼íevec, Lomnicu, Lukavec, Ku─ŹeÔÇŽ odnosno ni jedno plemenita┼íko selo. Koliko je oglavlje bilo va┼żno i koliko je ulogu imalo u ┼żivotima ljudi doznajemo iz ┼żivotnih, istinitih pri─Źa na┼íih djedova i baka o stvarnim doga─Ĺajima u pro┼ílosti.

Tata mi je pri─Źao o ─Źovjeku iz mraclinske zadruge Galekovi─ça koji se bavio preprodajom konja. Na sajmu u Velikoj Gorici upoznao je ─Źovjeka iz Posavine koji se bavio istim poslom i s kojim se sprijateljio. Taj ─Źovjek imao je sina za ┼żenidbu, a na┼í Galekovi─ç k─çer za udaju. Nakon nekog vremena dogovoreni su vugledi, tj.upoznavanje mladih. Na op─çe zadovoljstvo roditelja mladi su se svidjeli jedno drugome i nakon dokon─Źka,u kojem je dogovoreno da mladi dobivaju pet jutara zemlje, veselju u obiteljima nije bilo kraja. Ubrzo je dogovorena i svadba.

Na svadbi je sve teklo lijepo i dobro do pola no─çi kad dolazi do presvla─Źenja mlade. Naime, obi─Źaj nala┼że da se u pola no─çi s mladenkine glave skidaju kitice, stavlja se poculica i obla─Źi no┼ínja za mlade snahe iz sela u koje se udala. Kada je otac vidio k─çerku u lijepoj posavskoj no┼ínji, ali s puntekom na glavi jako se rastu┼żio.

Obasuli su ga pitanjima: Kak more┼í biti tak ┼żalosten, a udaje┼í ─Źer za ─Źoveka teri joj se dopada, bogat je i ima puno zemle? ÔÇô prema tada┼ínjem mi┼íljenju ima sve uvjete za lijep ┼żivot i sretan brak. A on je odgovorio: ÔÇô Istina je, ali ona je plementa┼íica, a to se vi┼íe ne bu znalo jer na glave ni pecelica nek puntek.

Ovaj primjer je dokaz da je isticanje plemstva oglavljem bilo va┼żnije od svega, pa i materijalne dobiti. Poculica je bila statusni simbol plemstva i nosile su je ┼żene samo u plemenita┼íkim selima. Uz poculicu bilo je strogo odre─Ĺeno i kako se ure─Ĺuje kosa.

Nikada ne─çu zaboraviti kako su reagirale ┼żene koje su nas spremale za prvu Smotru folklora u Zagrebu 1966. god. Naime, profesor Ljevakovi─ç (jedan od organizatora) tra┼żio je da na nama sve bude originalno. Sve djevojke u KUD-u bile su iz Mraclina, imale smo no┼ínje i poculice na┼íih mama i baka, ali problem je nastao oko ure─Ĺenja kose sa razdjeljkom po sredini glave. Mi smo se jo┼í kod ku─çe po─Źe┼íljale i s poculicama u rukama do┼íle pred na┼íu Zgradu da nam starije ┼żene namjeste poculice. Bile smo iznena─Ĺene kojom ┼żestinom i ljutnjom su nas do─Źekale zbog te staze na glavi.

Jana Galekovi─ç – Pavlina doslovno je vikala: Kad se me─Źe pecelica lasi moraju biti svi za─Źesani unatrag, bez steze! Stezu nose punta─Źe! Vi ste plementa┼íice i nemrete metati pecelicu na lasi ze stezom ÔÇô i kvit! Ovaj njezin ÔÇ×kvitÔÇť i ton kojim je to izgovorila nama je zna─Źio da nema prigovora i da hitno moramo ispraviti tu neoprostivu gre┼íku. Nekada je sve, svaki detalj bio strogo odre─Ĺen i uskla─Ĺen s obi─Źajima, stale┼żom, statusom i nepisanim pravilima ÔÇô sve ostalo je bilo sramota.

Mama mi je pri─Źala da su 1933. god. za vrijeme snimanja filma ÔÇ×Jedan dan u turopoljskoj zadruziÔÇť sve, pa i ona, imale svoju no┼ínju. Po┼íto su u filmu prikazani svakodnevni poslovi u jednoj turopoljskoj zadruzi odje─ça je i kod mu┼íkaraca i kod ┼żena bila radna. Mu┼íki su nosili ga─Źe i ruba─Źe, zagrnuli su ─Źoju, a na nogama su imali opanke. ┼Żene su imale ople─Źa, ruba─Źe, fertune uglavnom bijele ili vrlo malo prebrane, na nogama isto opanke, a na glavi rupce. No u filmu nisu snimili ni jednu sve─Źanu priliku.  U sve─Źanim prilikama mu┼íkarci su nosili tamnoplave suknene hla─Źe, mentene preba─Źene preko jednog ramena, sablje, ─Źizme i na glavi ┼íubare.  

Takvu no┼ínju sa┼íili smo za drugu Smotru folklora u Zagrebu. Pod budnim okom kustosice Muzeja Turopolja g─Ĺe. Vi┼ínje Huzjak na┼í ┼ínajder Bla┼ż Galekovi─ç ┼íivao je odoru za na┼íe de─Źke po originalnom uzorku iz muzeja. Uz tako ure─Ĺene de─Źke i dekle su, u svilom prebranim fertunima i poculicama na glavi dostojno predstavile turopoljske plemenita┼íe, iako u ono vrijeme nije bilo po┼żeljno isticati plemstvo.

– Evo djeco, osim listina s kraljevskim pe─Źatom i obiteljskim grbom, turopoljski plemenita┼íi su vijekovima dokazivali svoje plemstvo i vidljivim simbolima ÔÇô odje─çom i oglavljem, poculicom. Osobno smatram nepravdom i sramotom da se sedamstoljetna borba za o─Źuvanje statusa plemi─ça, tj. slobodnih ljudi samo tako zaboravi i zanemari zato ┼íto smo danas svi slobodni. Upravo zato treba po┼ítivati napore svih KUD-ova koji nastoje sa─Źuvati ba┼ítinu i njeguju tradiciju predaka, ali i upozoriti ih na neka iskustva nas starijih koja ─çe se izgubiti ako se na vrijeme ne uka┼że na njih jer tako mora biti ÔÇô i kvit! ÔÇô rekla bi na┼ía Pavlina.