Iza našega KUD-a je iznimno sadržajan vikend u Vukovaru: subota je donijela uspješan nastup na pozornici uz Dunav, a nedjelju ćemo pamtiti po obilasku memorijalnih postaja iz vremena vukovarske epopeje ’91.
Dučec je u Vukovar stigao na poziv mjesnih folkloraša u povodu DunavFesta, priredbe kojom se u ovom gradu obilježava Međunarodni dan Dunava. U određenom smislu bio je to uzvratni posjet jer su prijatelji iz HKGD-a Dunav nastupili u Mraclinu prije petnaestak godina; vrijeme je prošlo, ali sjećanja i međusobna prepoznavanja ipak nisu izostala. DunavFest je manifestacija koja čitavu obalu rijeke pretvara u pozornicu za najrazličitija događanja – u jednom kutu nastupi folkloraša, u drugom natjecanje u fišu, tu su i štandovi raznih obrta, male atrakcije za same Vukovarce, ali i za sve brojnije namjernike iz Hrvatske i inozemstva. Nakon defilea središtem mjesta te zajedničkog šokačkog kola, foklorna povorka – u kojoj su uz domaćine i Mraclince bila i društva iz Svete Klare, Bošnjaka, Čepina, hercegovačke Tihaljine – stigla je do šetnice pokraj Otoka sportova gdje su naša folklorna skupina, tamburaši i ženska vokalna skupina imali nastup na glavnoj pozornici.
Foto: Turistička zajednica grada Vukovara
Nedjeljni program imao je manje zabavan, ali svakako dojmljiviji slijed – vukovarska Bolnica, Ovčara i Memorijalno groblje; križni put iz studenoga 1991. godine kroz koji nas je kao vodič provela jedna od najupornijih čuvarica vukovarske memorije Tanja Belobrajdić, koju su neki članovi Dučeca upoznali lanjskog proljeća u Mraclinu, a mnogi Goričani prilikom iznimno posjećene tribine u Pučkome u studenom prošle godine. Ova spisateljica, novinarka, vukovarska braniteljica, bila je u posljednjoj skupini naših boraca koji su se u proboju izvukli iz opkoljenog Vukovara, ali koja od svog povratka u grad 1998. godine neumorno radi na nečemu što bismo mogli nazvati “ekshumacijom sjećanja”. Zato priča ove umirovljene časnice HV-a ne vodi kroz vojne, povijesne ili političke sastavnice bitke za Vukovar, nego upravo kroz one tragične osobne i obiteljske sudbine koje su i danas živi dio vukovarske svakodnevice. Stoga ne čudi da je njeno vodstvo pratio tajac i pokoja suza, posebno stoga što su svi slušatelji bili svjesni toga da priču o vukovarskoj kalvariji slušaju iz prve ruke.
Povratak u selo milo začinjen je i jednom kaloričnom stajankom u Slavonskom Brodu gdje smo se u Kući piva okrijepili za završetak još jedne uspješne Dučecove misije.
Foto: Turistička zajednica grada Vukovara, HKGD “Dunav”, Marija i Stjepan Vlahovac, Josip Kos
U utorak 2. srpnja, u našoj crkvi Pohoda Blažene Djevice Marije u Vukovini je župno klanjanje pred Presvetim Oltarskim Sakramentom, koje će biti izloženo već od 9 sati ujutro. Možemo slobodno reći da je to župni blagdan Tijelova. Tijelovo je svetkovina svete Euharistije, koju je ustanovio Isus uoči svoga predanja, na posljednjoj večeri koju je blagovao zajedno sa svojim učenicima. To je blagdan kada si želimo posvijestiti istinu i ojačati vjeru u živu Isusovu prisutnost u našim crkvama pod prilikama kruha i vina.
Dječji park na Črešnjevici dobio je novog stanovnika. Naime, u nedjelju je posađeno stablo norveškog javora. Događaju su prisustvovali donatori – članovi Lions kluba Agram, mještani, roditelji i djeca, koji su zajedničkim snagama sudjelovali u sadnji. A nakon sadnje, organizirano je druženje uz osvježenje i razgovor o budućim ekološkim projektima.
Organizatori zahvaljuju svima na sudjelovanju i podršci.
Kulturno umjetničko društvo „Dučec“ ovog vikenda, 29. i 30. lipnja 2024. sudjeluje na 16. susretu folklornih društva „Dunav svome gradu“ u organizaciji Hrvatskog kulturno glazbenog društva „Dunav“. Na smotri sudjeluje prva folklorna skupina, vokalna skupina, tamburaška skupina i tamburaški pomladak. Smotra se održava u subotu 29. lipnja u 18,00 sati na obali Dunava, a na njoj uz Mraclince sudjeluju društva iz Svete Klare, Čepina, Tihaljine, Bošnjaka i domaćini iz Vukovara.
Inače, prijateljstvo s HKGD „Dunav“ iz Vukovara traje već više od 20 godina, a mraclinski folkloraši posljednji put posjetili su Vukovar 2007. godine. Osim sudjelovanja na smotri bit će to prilika posjetiti i Memorijalno vukovarsko groblje, Ovčaru, Bolnički muzej, Vodotoranj. Lijepi izlet za kraj još jedne Dučecove sezone.
Sve je spremno za početak novog lokalnog prijevoza na području Velike Gorice, a koju će od 1. srpnja 2024. za sve putnike biti u potpunosti besplatan. Objavljeni su vozni redovi za svih 16 linija na kojima će prometovati Arrivini autobusi na području Grada Velike Gorice. S novim prijevoznikom uvode se i nove linije kojima će se s Velikom Goricom povezati željeznički kolodvor, poslovna zona Meridian 16, te Velika Mlaka i Mičevec. Nama je najzanimljivija linija 6 Mraclin – Velika Gorica.
Iako će lokalni prijevoz biti besplatan, putnici će morati imati besplatnu kartu. Svaki putnik će besplatnu kartu dobiti kod vozača prilikom prve vožnje autobusom te će nakon toga tu kartu moći koristiti kao stalni pokaz. Besplatne karte mogu se preuzeti i u prizemlju zgrade Gradske uprave od ponedjeljka 24. lipnja 2024.
Podsjećamo, na linijama između Zagreba i Velike Gorice i dalje će voziti ZET-ovi autobusi. Ovim projektom, Velika Gorica postala je prvi veliki grad u Hrvatskoj koji uvodi besplatan lokalni prijevoz za svoje građane. Detaljnije na stranicama Grada Velike Gorice.
Džeki je bilo uobičajeno ime za peseka pasmine “seoski dvorištar”. Džeki je bil na lancu, jel je ostatke od obeda, lajal je na sve kaj hodilo, puzalo i letelo. Bil je videonadzor i dojavljivač svega dobrodošloga i onoga manje dobrodošloga na dvorišče. Džeki ni išel k veterinaru, nit veterinar k njemu. Obično je spal u na brzinu sklepanoj kućici, od ostataka neke gradnje i to je bil sav komfor koji je Džeki imal.
Na ogradu je gazda zabil tablu “PAZI OŠTAR PAS” pa si ti misli jel je oštar jer je podivljal zato kaj se vrti u radijusu od metar i pol ili je genetski predisponiran da grize jer mu ne dišiš po volje. Ak se razbetežal, neki bi ga lokalni lovec poslal u vječna lovišta njegovih pradjedova, a gazda bi ga zakopal već prema tome kak je trenutno bil inspiriran. Da je bilo suza i za Džekijem – je. Vežeš se za živinicu. Džeki ni imal ni rodni list ni pedigre, nit je to ikomu bilo važno.
Onda su zapuhali neki novi vjetrovi osvještenosti prema životinjama pa su lanci postali zakonom zabranjeni, cijepljene i čipiranje pod obavezno, iz psećih kućica su se preselili u kuće i postali članovi obitelji. Onda je još vredila poštapalica “pasji život” i bila je kratak opis sputanosti i ovisnosti o milosti vlasnika. Denešnji peseki u odnosu na svoje pretke, imaju jako lepi život. Maženi su i paženi, dlaka im ne sme faleti osim ak se u tom trenutku ne linjaju. Onda je to viša sila. Jedu posebnu hranu koja se fest reklamira u medijima, jer nisu oni svejedi i požderuhi ko mi. Imaju svoje frizerske salone, idu redovno na preglede, vodi se računa da nemaju problema sa prirodnim nagonima pa to veterinari reše. Ako izuzmemo napuštene peseke o kojima se ipak brinu dobri ljudi u azilima, ostatak pseće populacije živi na visokoj nozi.
Zato kad denes velimo “pasji život”, ima njih dosta koji bi se menjali .Svatko voli da ga se pazi i mazi, bez obzira jel ima dve ili četiri noge. Divno je biti nekome netko.
Jura ti si još den-denes vatrogasec? Ajmo malo o DVD-u. Kad si počel, jesi vežbal? – Vežbal sem malo, nisem puno jer su onda došli mladi, a prestareli su Grof, Mladen i ta generacija.
Ali onda je spremište bilo tu na Obreži? – Bila je tu i šprica, ona kaj je otišla u Kaštel.
A jesi ti ’88. isto bil tam kad se je delal novi dom DVD? – A, kako ne bi ja bil, bil sem i kad se delal Društveni dom. Koji smo prvi delali ’60, godine. Saka iža de je bil koji od 20 do 60 let trebala je dati ljude četiri radne dane. Međutim, ja sam delal kod Pepe Katekinoga. I onda je mesto mene delal pokojni Črko i pokojni Marko Grajf za moju dnevnicu, koju sam ja njima dal. Dnevnice su ti bile pri Katice Čikove. Sad su valjda pri Jože u tvrdokorčene biležnice. Mikica Crničof od Dugoga Darka Crnića otec je popiseval radne dane.
Kad se taj dom delal? – ’60; ’61… I tu je saki moral dati radnu snagu iz svoje hiže. Ne znam točno, valda od 20 do 60 let. Neznam jesu svi dali, ali ja sem daval tu dnevnicu pa mi je pokojni Števa Čikov, kad sam tam pilil drva, znal donesti tu biležnicu i pokazati. Kagot i njegova baka koja je imala popis rođene dece. U kuliko vur se ko rodil i teri dan. I onda taj dom, s teškom mukom se sekak žbukalo, dole betoni metali. Tu je onda dolazil taj Šostar, koji je bili predsednik Turističkoga, pa su i oni počeli delali svako leto fašnik u Gorice. Pa smo i tam išli. Postoje one slike de je Miško pokojni Kundićof vozil na kamionu.
Tko je bil glavni za fašnik svako leto u Mraclinu? Su bile fašničke zabave i u Mraclinu? – Danec, ja, Filček, pokojni Franc Bojs, on je bil za to majstor. Glavna vatrogasna zabava je bila subotu pred fašnik kaj je bil tork. Onda su knam isto dolazili. Ovi su bili paradni navek, Jura Medarić i Joža od Đisa. Su znali ko mačkaraši dojiti s konji. A Jura je imel Bareka Miščevoga za curu, a Joža Đisovu tetu Bareka. A one su jako lepo pevale, ta Barek i Barek Načelnikovova. Kad su one zapevale uz tamburaše to ti je bilo čudo.
Fašenek je bil u povorci. A ko ga je naredil?
– Mi! Bojs pokojni, Franc i njegov pokojni otec, stari Fabijan. Dojde on i nosi fašenka na leđima i gore je spojili nekakvu ručku, a glava mu se okretala ko da je živi. A napravil je na njemu i pipu da si moreš popiti. Sećam se da smo zajnega delali ja i pokojni Ben od one klape. A sad nam ga je zajnega delal Milivoj Črepekof. Za Dobre duše. Negda ti je to tak bilo. A denes mladi samo te imaju kompjutere. Toliko smo se znali kupčati, skrivača, firca… Jednum zgudom tak smo na križajne firec igrali. To se igra tak da se povleče crtu i imaš one konture, palice, i onda si del na nogu, onda si se zaletel i hitil. Teri je najmenje hitil, taj je išel pak firca. To je bil komad betona, kamen okrugli. A Belekov Tona, tam je živel prek Metalca, pokojnom Laciju Štuban od Mladena stricu, manul i razbil glavu. A pokojni Ivić Fijolkin od Mladena deda, počel vikati – Gamat jedna, bute ga vubili! Am su te vubili, Laco! A on se tam prehitil, krv curi. I nakon deset dan idemo mi opet igrat. I mi hitamo te konture, a on je prvi hitil. I onda je tak čepel i gledi. Ja hitim konturu i onda ta kontura točno njemu pak na glavu. To su bile cele drame.
Da se još malo vrnemo na vatrogasce. Kakve su negda bile knajpe? Od kud vam vino? – To je bila šega u našem DVD-u da se je dva-tri tjedne posle berbe, mesec dan išlo od kuće do kuće.
A jel se ti to sećaš? – Kak ne bi kad sam išel i bral. Podelili smo se po rajonima i išli s konjima od hiže do hiže. I to je sve išlo u jednu bačvu. I onda su te bačve išle u spremišče.
Jel bilo fino to vino? – Uuu, još pitaš! A pokonji Lacko Crničof je bil podrumar i on je nato pazil i pretakal. I s tim vinom su se održavale zabave. To je bila čista lova. Zato smo mi tak napredovali ko vatrogasno društvo u našem rajonu.
Daj malo da se vrnemo na ’88. kad se ovaj novi Vatrogasni dom delal. Jel se to kej sečaš?
– Kak se ne bi sečal, am sem ga i delal. Sekak se je natezalo da se bu delal tam otraga. De je stari. Franek je to najviše pokojni zaslužen ke se je tam napravil taj dom. I onda kad se to počelo delati, isto je bila obaveza svake hiže ko koga mora dati. I kad se već napravilo zidi i sve onda se išlo po građu. Građu je povoljno dal Mrakovčić Željko z Vukovine. Ali su to bili oni dugi trami. A ja se bil nekada svojemi kirjaši z Obreži, pa sem znal kak se to treba delati. Ovi su zidali, Krizma, Tandarić, Vincek Iva, Miloš, Čomi…
A ko je bil onda precednik? – Vid Crnić je bil onda. Dok je Vid bil precednik društvo je bilo najjače. Bilo je i to natjecanje, znaš da se išlo sekam. ’76. je bilo natjecanje u Krapini. Ja sem išel isto kao pratnja. I onda su tam bili neki dečki, Zagorci ke su rekli: “Ovi ti tak vežbaju moramo pratiti da neke vlovimo i skopčamo njihovu usisnu taktiku. ” A bil je Šera i ova kompanija to na brzinu napravili. A veli ovaj: “Jesi ti kaj videl? To je bilo tak brzo gotovo da ja nisem ništa videl.
A tko ih je vežbal tko ih je učil? – Franek je bil onda, znaš. I onda su išli v Nemačku i Luksemburg i osvojili špricu i agregat.
Jesi bil koji put u Kaštel Sućurcu? – Jesem bil, na skupštine. Z pokojnim Vidom i Jožom Jantačom. Još je nekteri trebal iti znami, ali ne znam jel Mladen ili Grof. A je velim Vidu, koga da najdem? A ja k Jože Jantaču. Njega je bilo teško natirati kak i žabu vodu. Samo je trebalo pitati njegovu ženu da odobri. To je bilo točno z Velikoga petka na Veliku subotu. Išli smo iz Zagreba z Marijan ekspresom. Tu smo Joža i ja odmah našli vagon de se pije. Restoran. A Vid je ostal u kupeu sedeti. Tak smo tu bili u restoranu od Siska do Knina. Tam smo išli na skupštinu u Trogiru, a posle je bila zabava u nekom domu. Tu je bila i nečija svadba pa smo mam i tu ostali. U nedelu na Vuzem smo išli domom, pak na ekspresa.
Jura, bil si segde, ali popeval i tancal u Društvu nisi nikad? – Ne, to nisem. Počel sem pevati, još Opčinske hiže. Jel znate de je bila Opčinska hiža? Tam su bile probe. Ja sam došel na probu, drugi bas. E, ali ke. Ja sam delal pri Pepe Katekinemu. Mi tam nismo imali ograničeno radno vreme. Bili smo gotovi kad smo napravili posel. I nisem mogel dojiti na probu. Jenput, drugi put i veli Esperant, ke buš onda išel. A bilo mi je žal.
A kaj se ja još u te Opčinske hiže dešavalo? – Tu se je šah igral i prije je tam bila pošta.
Televizija? – Radio je bil. Kosmaj radio je bil. Taj radio je još tam negde živ. Onda je televizija došla na Zgradu. Televizija i kino projektor. Joža pokojni Čikof je to projektiral. On se je vuto kužil. Svaku drugu subotu ili nedelu je bilo kino na Zgrade. Onda je bila ta televizija gore na Zgrade, onda su ju posle dali na Obrož, Vatrogasni dom.
Je l’ se ti sečaš kad se porušila ta Opčinska iža? – Posle 60-ih godina. Tam su bile i one suše, pa se porušala iža i kovačnica. Tam je Mikič Kovač negda delal.
To je bilo tamo bliže Pepičevom gruntu ili de? – Ne, produžetak, tam de je sad gostiona nova. Otraga su bile šupe i skladište, a napred je bila Opčinska iža. To je bila i škola negda Mraclinu. Tak su pripovedali, ja se ne sečam.
Jesu tvoj tata i mama išli u školu u Općinsku ižu? – Moj otec je valjda išel, mati je bila na Brezovice, ona je bila devet let kad je otišla Ameriku.
Možda još malo o Cicibanima? Jesi imal s njima kakve dogodovštine? – Kak ne! Čoveče, oni su bili glavni dok smo mi drvarili. Bez nji ni mogla biti nikakva zabava. Onda su jedno dobu došli Pap, Franc Ferdin, Brko, Milek, Gajo… On je baš taj bend osnoval.
A daj nam reči kad bi ti sad usporedili Goricu nekad i Goricu danas? – E to ti je, rekli su stari ljudi, Bog i šostar. Onda si Goricu išel kam si štel, i s konji i z beciklinom si se vozi kud si štel. A denes nemreš peške iti. A sad je to auto na autu. Negda su tam imeli onaj tramvaj konjski, bila ja štrekica ona naređena i lepa velika steza.
Daj nam još samo malo reči o igencima. Jeste vi njih prihvatili ili se videla razlika? – Ma kakvi, mi smo se pajdašili. Isto je bila jedna zgoda ’45. godine, posle rata. Moj pokojni kum Belec i Julijof otec Tonček, ja i taj Bogdan Božo Petanović, bil je pri Brke tam de su Britveci sad. Tam je bil igenec. A Križni put je išel. Moja mati i ostale žene su tim ljudima nosili na Belu cestu gore na nadvožnjak prema Buševcu. To se zove Brestovice. To su svi oni seli, a moja mati im je nosila žgance z mlekom. A da bude stvar dobra, Tonček Blažov i kum Belec poslal mene i toga Božu da bumo brali metke ke je ostalo po rovovima koji su bili s jedne i s druge strane. Ovi dva su bili stariji i kak se z vulice zišlo van tu su bili dva debeli rasti. Tu smo onda ogen zakurili i metke hitali. To je pucalo ko šašavo od žaravke, a mi smo pregrinjali po tomu. A Mikec Musekof od Šekija deda, on ti jaše na kojnu i gledi nas. I ide moja mati pored njega kako su tim ljudima nosili jesti na Križnom putu, i on stane i veli je: Čuj ti, Slava, a de ti je tvoj sin? Veli ona: Doma je valjda! Ni, tam ti je, to i to dela! I ona brzo tam. Mi završili tu emisiju i brzo po kojne koji su se pasli. A ona tak lepo, ono kak da zoveš mačka ili cucka: Jurek i Božo, rekel je deda da ne morate kojne pelati domom. I onda nas je polovila i skroz do one Šimunove ulice tukla i tamburala. Ima toga još, znaš, kuliko sačkovoga…
To bumo ostavili za sledećih 10 let. – Ajde, nek bude za pet.
Dogovoreno, za pet let isto vreme i isto mesto. Ako bumo živi, bumo te zvali.
