Naš Jurek bio je niskog rasta, sičušne konstitucije s vidnom mentalnom retardacijom. Rodom je bio iz Kozjače. Godinama je bio na relaciji Kozjača-Mraclin i to cipel-cugom, bez obzira na vremenske uvjete. Baza mu je bila kod Stjepana Galekovića Gosponovoga. Radio je kao sluga u okviru svojih mogućnosti kako bi zaradio koji dinar. Uvijek je bio u visokim gumenim čizmama, nosio je neku ofucanu halu (sako), na glavi šešir na kojim je obavezno imao zataknut neki cvijet. Na ramenu je nosio pinklec, a u ruci štap koji mu je služio kao oslonac jer je put bio poprilično dug.
Kad bi došao u Mraclin prva stanica mu je bila dućan, u ono vrijeme OPZ Turopolje. Kupio bi vjerojatno nešto za okrjepu, ali najbitnije su mu bile kartonske škatule (kutije) koje je skupljao. Uz to sakupljao je i stare vure. Kad smo saznali da je Jurek kod dućana začas bi se okupilo puno djece i tražili smo ga da nam pjeva. Nije htio badava već samo za dinare ili stare vure. Očito mu je bio životni san postati urar. Budući da je teško govorio pitao je “Bora ti, imaš li kakvu uru?” Znali smo mu dati plastičnu vuru s proštenja. Bio je jako sretan, stavil bi je na ruku i svima pokazival. Kad bi dobio koji novčić pjeval je ko slavuj. Pjesma je išla ovako, ali je dijelom bila nerazumljiva:
Oj, šenice se lasale curice,
Se lasale, oj, se lasale
Pon ovore koja koga vole.
Prva voli šustera, druga opajnčara,
Oj, opaejnšara.
Ja bi svoju milu obukel u svilu
Neka mila znade da ju rad imadem.
Devojčice mala, ti si moje srce otrovala.
Djeca su ga voljela, ali su ga često i zadirkivala. Tada je bio jako neugodan, prostačil je i klel. U trenucima kad bi mu se probudila muževnost otkopčao bi šlic i gledao bi je li to netko primijetio. Bio je jako nepredvidiv.
Vezano uz Jureka u sjećanju mi je ostala još jedna dogodovština. Pri moje bake Nade Rackove zmetala se kukuriza i nosila na najže. Kola su bila puna pa su u pomoć došli mamin bratić Čomi, njegova mama – kak sam ju zvala, teta Jona – bila je tu i moja teta Barek, baka Nada i moji mama i tata. Svi su bili zaokupljeni poslom i nisu marili kaj deca delaju. U jednom momentu pojavil se Jurek, koji je bil na putu za Kozjaču. Djeca su odmah prišla k njemu. Tu je bila Maja Malčeva i moja braća Mario i Marija. Znajući da je put do Kozjače dugi odlučili su ga pospraviti spat na štalu. Jurek se po lojtri nekak spentral na štalu, pokrili su ga s gujnom za pokrivanje konja i rekli mu da ne puši. Svjesni su bili opasnosti pa su se komešali oko štale, kaj nije prošlo neprimijećeno. Tata ih je u jednom trenutku pital da kaj tulko hode oko štale, kaj im treba? Morali su priznati da je Jurek gore. Svi su se uspaničili i počeli vikati: – Vlečete ga dole, očete da štalu zapoli! Zgorel bu i on i seno i blogo kaj je u štali i celi kut. Jureka su zvlekli dole i on je dalje nastavil svojim putem. Ni ovaj put nije imal sreće.
Otišao je davno. Bio je poseban, drugačiji od ostalih i kao takav je bio prihvaćen.