U subotu 27. travnja održane su dvadesete Dječje igre u Buševcu – Međunarodni dječji folklorni festival koji okuplja folkloraše iz Hrvatske, ali i iz drugih europskih zemalja. Ove godine na igrama je sudjelovalo više od 200 malih folkloraša koji su pokazali kako kultura, pjesma i ples nemaju granica. Sudjelovala su društva iz Slovačke, Moldavije te Hrvatske, a među njima i 40-ak mraclinskih folkloraša. Predstavili su se koreografijom Bilogore s kojom su pobijedili na ovogodišnjoj dječjoj smotri folklora.
Nakon nastupa uslijedilo je druženja svih sudionika, voditelja i roditelja u prekrasno uređenoj Etno zadruzi, a sva folklorna društva natjecala su se u starinskim igrama – skakanju u vreći, bacanje potkove, nošenju jaja u žlici. Posebno je bilo zanimljivo nadmetanje s prijateljima iz Buševca. Ipak, naši Mraclinci bili su bolji te su osvojili treće mjesto u kategoriji skakanja u vreći i nošenja jaja u žlici.
No, nisu bitne nagrade, bitno je ono što proizlazi iz ovakvih događanja – druženje, upoznavanje novih kultura, sklapanje novih prijateljstava i stvaranje sjećanja za cijeli život.
U subotu 13. travnja, u crkvi Pohoda Blažene Djevice Marije u Čučerju vjenčali su se Mateja Rustan i Josip Derviš. Svadbenoj svečanosti u restoranu Ivić u Sesvetama prisustvovalo je više od 130 ljudi koje je do ranih jutarnjih sati zabavljao glazbeni sastav TS Trešnja. Uredništvo našeg portala želi puno sreće i blagoslova mladencima kao i njihovim roditeljima.
Tradicionalni 30. koncert Tamburaškog orkestra HRT-a u čast hrvatskim braniteljima održat će se danas, u nedjelju 28. travnja od 18 sati u crkvi Uzvišenja Svetog Križa Kravarsko. Uz Tamburaški orkestar HRT-a nastupaju i brojni gosti, među kojima i naš Stjepan Vlahovac.
Ogranak Seljačke sloge Buševec organizira 20. dječje igre Buševec 2024. – međunarodni dječji folklorni festival. Festival se održava ove subote 27. travnja 2024. godine u 17 sati u Domu kulture Buševec. Na festivalu sudjeluje i Dučecova srednja skupina koja će se predstaviti pobjedničkom točkom sa Smotre folklora: „Skupljajte se, djevojčice“.
Foto: Kronike Velike Gorice
Uz Dučec, nastupaju i domaćini iz Buševca te KUD „Kraluš“ iz Stupnika, KUD „Bosiljak“ iz Čučerja, FS „Rozmarija“ iz Slovačke, FG „Opincuta“ iz Moldavije te „FS „Iskraemeco“ iz Slovenije. Nakon nastupa predviđeno je natjecanje u starim dječjim igrama – bacanje potkove, skakanje u vreći, nošenja jaja u drvenoj žlici.
Zajednica “Dobri pastir” je katolička udruga vjernika kojima je zajedničko karizmatsko iskustvo.Tijekom proteklih godina razvila je brojne aktivnosti kojima je utjecala na tisuće vjernika i osoba u potrebi te ih dovela do iskustva vjere. Većini vjernika u Hrvatskoj Zajednica je poznata po karizmatskim skupovima, koji su se održavali svaka dva mjeseca, okupljajući tisuće vjernika. Jedno takvo okupljanje zakazano je za ovu subotu u Velikoj Gorici.
“Anđele” i ove godine organiziraju proslavu 1. svibnja, koja će se, već tradicionalno, uz bažul s kobasama održati na terasi NK Mraclin u srijedu od 14 sati. Uz bažul, “Anđele” pripremaju i malo iznenađenje. Kakvo? Dojdete i otkrijte, “Anđele” vas očekuju s veseljem, kak i lani!
Sestre Cvetnić Pavlinove 1958. godine, s lijeva: Jana, Marica, Katica (časna Svetonija), Reza (časna Mirta) i Slava (snimio Slavko Cvetnić)
Premda je recept ključni dio članka ovdje se prije svega radi o malom, sentimentalnom podsjetniku na onaj bažul ‘zeljem kakav se kuhao pod krovom Pavlinovih, u domu iz kojeg je naša baka Jana 1925. godine otišla “zamuž”, točno preko ceste k Jančetima. Kuhala ga je ona, kuhale su ga i njene sestre Marica i Slava (udana Vezmarović), ali od mnogih recepata koje je donijela u miraz, meni je – a ne samo meni – najdraži bio baš taj za bažul ‘zeljem. Ali, odkako nas je baka 2002. godine napustila – još prije nje Slava, a brzo za njom i Marica – taj jedinstveni okus je ispario, činilo se kao da je nestao zauvijek. Bilo je nekih pokušaja, neki su se familijaši trudili potrefiti po sjećanju, bilo je tu solidnih rezultata, ali…
I tako, jednom prilikom, nakon nekog zajedničkog posla, Slavko Babić me pozvao doma na obed. Čak i nisam bio pri nekom apetitu, ali prihvatio sam poziv tek da malo odahnemo i podružimo se. I tada, na ulasku u kuću, već me na vratima, gotovo na prepad dočekao taj jedinstveni miris; nije tu bilo nikakve sumnje – to je Pavlinov bažul ´zeljem! A u kuhinji, naravno, Slavkova supruga Šima. Sad se lako dalo zbrojiti dva i dva: pa Šima je u vječno zagrijanoj kuhinji Pavlinovih provela dovoljno vremena da nauči tu jedinstvenu recepturu. I da je, ako Bog da, sačuva za budućnost.
Šima Babić za štednjakom koji joj je napravio suprug Slavko
Veli se da krokodil suzi dok jede, ali i ja sam bio blizu krokodilskih suza, i pri prvom tanjuru, i pri nekoliko sljedećih. Srećom, lonac je bio poveći pa mi je došlo da velim isto kaj sam znal i baki reći: Šteta da nas nije više za stolom.
– Ajde, kad ti je tako fino – veli Šima – dođi jednom sa sestrama pa da im pokažem kak se to dela.
I tako smo se protekle subote ujutro obreli kod Babića – sestre Sanja i Marija, ja i naši domaćini Šima i Slavek. Nadam se da smo dobro zabilježili ovu kulinarsku meštriju, onak kak nas je korak po korak vodila Šima, pa idemo redom, na znanje i ravnanje čitateljstvu našeg portala. Pa ako se ko odvaži na realizaciju lahko formeramo i prosudbeno povjerenstvo.
Za družbu od pet dobrih potrošača ili osam-devet umjerenih. Sve pripremano na peći na drva pa temperatura kuhanja nije naznačena:
– tri mjerice (čaša od jogurta) bijeloga bažula – veći luk – četiri režnja češnjaka – četiri-pet žlica masti – pet žlica brašna (mele) – sol – papar – crvena paprika – alkoholni ocat – ukuhane rajčice
Bažul namočen dan prije oprati i u novoj vodi staviti kuhati u dosta vode sa sitno narezanim lukom i češnjakom te dvije-tri žlice masti. Nakon sat i pol kuhanja provjeriti je li bažul mekan, narezati zelje (ne pretanko), cijelu manju glavicu. Dok se bažul i zelje dalje kuhaju uz povremeno miješanje, pripremiti zafrig od dvije velike žlice masti i pet žlica brašna (mele). Kad zafrig bude glatka masa i dobije svijetlo smeđu boju, odložiti ga. U lonac s bažulom i zeljem dodati osam žlica octa (alkoholni, Kisko) i tri-četiri veće žlice ukuhane rajčice (paradajza). Tu količinu prilagoditi ukusu. Promiješati, ako treba, dodati još vode i nastaviti kuhati. Nakon kraćega vremena dodati soli i papra u lonac s bažulom i zeljem, a crvene paprike u zafrig. Na kraju, dodati zafrig u lonac, promiješati i pustiti da dalje kuha i da se prožmu dodani začini i namirnice. Provjeriti okus i prilagoditi ga ako treba. Odložiti s vatre i poslužiti s kuhanim kobasicama i kruhom te – za one koji to vole – s feferonima.
Pri Pavlinem bi domaćica za stolom zazvala “Bože blagoslovi”, si bi se prekrižili i krenuli “k delu”. Pa dajte tak i vi!
Danas, na samo Jurjevo, objavljujemo prvi dio razgovora s najstarijim Jurom u Mraclinu, Jurjem Cvetnićem Amerikajnkinim, koji smo lani vodili “perom i kamerom”, o tome kak je negda bilo. Živ i razgovorljiv subesjednik, zanimljive životne priče, rado je podijelio svoje uspomene s uredništvom portala, a mi ćemo ih u nekoliko nastavaka podijeliti s čitateljstvom.
Jesi ti Juraj ili Jura?
– Juraj!
Daj nam reci, kad si se rodil, de si se rodil, tko te porodil i u koje hiže?
– Je znam, kak ne bi znal. Tu na Obroži na 188, ondašnji kućni broj. Od majke Slave i oca Lacka 21. kolovoza 1937. godine.
Slava Cvetnić Amerikajnkina i mali Juraj 1937. godine
A tko je bila babica?
– Babica je bila Marija Kos koju su zvali Marič. Ona je bila baka pokojnog Števeka Kosa, a i maćeha Slave Kovačić Cukorice, mame Marijana Kokotanovog. Je, je…..
Daj nam reci otkud i kak taj nadimak Amerikajnkin?
– Kak, jer je u Amerike bil moj otec i mati. Otec je otišel rano u Ameriku imal je jeno 17 ili 18 godina.
Kad je to bilo otprilike?
– Kad je otišel, on je stariji od naše cirkve jedno leto. Znači otišel je nekak kak je Prvi svetski rat počel. Mati je isto otišla, ona je deveto godište. Otišla je sa devet godina starosti s materum, a deda moj, od matere otac, on je već bil tam jeno dve-tri godine. On je već tamo napravil malo nekakvo gnezdo, bumo rekli po našem. Onda je nje povlekel, mater i oca i kao ženu i čer. Moja mati je najstarija, od moje bake, je li, od njih 15-ero djece. Moja mati je bila prva. A ovo se drugo rodilo u Amerike sve.
Majka Slava Cvetnić Amerikajnkina, očuh Janko Cvetnić i mali Juraj
A u kojem su mestu oni u Amerike bili?
– Buffalo!
I kad su se oni vrnuli u Mraclin?
– Moj otec se je vrnul ’30. godine. On kak je otišel tam, bil je mlad i delal je u železare. Tak mi je mati pričala. U železare de bi, kak je znal stati, na jednu stranu zgorel, a na drugu se smrzaval. Razmeš. I dobil je na pluća. Kak su rekli onda sušicu, međutim onda još nije bilo penicilina, i rekel je da ide tam de je čisti zrak. I tak je moj otac otišel. A tam su imeli, moj brat je tam kao dete umrl, ostal Amerike, a mati je donesla sestru rođenu, moju sestru. To dete je isto tu par mesec živelo. I onda je u Vukovini zakopana.
A oni su bili stariji od tebe, braća?
– Da, ja sam bil treći. A Anka mi je polusestra. Ona je od drugog oca.
I oni se više nikad nisu vrnuli?
– Ona se je vrnula ali je ’58. opet otišla kod oca i matere. Kod bake moje, i svojim bratem, još su bili dva. Dva brata, baba i otec su bili još živi. I onda je to sve tam brzo pomrlo. Još joj je samo sestra ostala.
Slava Cvetnić rođ. Rauker Amerikajnkina
Je l’ imaš tam familije?
– To su deca, znaš, i to ti više niko za nikoga ne pita.
A ti i Anka niste nikad bili u Amerike?
– Ja nikada, ja sam ti, kad je otec umro ’37. godine, 25. 4., ja sam se četri meseca nakon toga zrodil, a već je mati dala zahtjev da idemo tam. Deda je poslal garantno pismo, išla mati u Beograd za to. I onda kad je došlo vrijeme da se ide, počel je ’41. rat, granice su se zatvorile i doviđenja. Makar sam pasoš imal i sve, ali više se nije išlo nikam. Međutim, to je sve išlo tak u te poratne godine, dok se nije odprla pošta i sve to pa su počela dopisivanja. Pakete dobivali iz Amerike, deda mi slal i baba i vujci. U Novo Čiče smo išli peške po paket jer je ta bila pošta.
Jurekova sestra Anka Navračić rođ. Cvetnić
A ke je bilo u paketima?
– Robu su slali, jer tu ni bilo, smo bili podrapani.
A peneze, jesu znali poslati?
– To je malo bilo, znaš ke, najviše su ti onda slali robu.
Je l’ ti celi život živiš tu na ovomu gruntu ili si živel negde drugde?
– Ne, ja sam živel tamo de sem se i rodil. De je moja Anka. Ona kuća prije nje. I to je mati samo preuredila. Tu sem se zrodili i tu sam bili sve do 65. godine. Oženil sam se 62. I odma su delali ižu.
Slava Cvetnić Amerikajnkina sa kćeri Ankom i sinom Jurajem
Daj malo samo da se vrnemo, ke se još sećaš ko dete, ke ste delali, kak ste se igrali dok još niste školu išli?
– Ajoj, onda nije bilo kak denes, denes deca samo lupaju po tem. Moj Matek, onda ti je bil glavni poligon tu de Kasunić ima kuću. To smo Poliš zvali. Tu je bil sastanak naš, tu smo bili. Tu se igralo skrivača, tu smo kirca igrali, ili prasičkanje, kak očeš. Jesi kad videl kako se to dela? Ili šikavca, znaš ke je to? Nacrtali na zemle kao nebo i onda štenge i onda smo si naredili komot črepa lepo stesali na okruglo, onda si ga hitil dole, i tak kak su bile crte onda si na jene noge skakak i si ga gural. Onda ako si genul – ideš natrag. Jer si moral do neba dojti da nisi crtu diral. To ti je ta bila igra.
Janko Cvetnić, Slava Cvetnić rođ. Rauker, Bara Kovačić rođ. Cvetnić, Jana Cvetnić rođ. Golubić – mamica Okujčica u ruci drži Anku Cvetnić, 1943. godine
A s kim si se igral?
– Bil je Laci Štuban, onda je tamo bilo Lacko Kutinof, Joska, Branko Klipin, Štević Perušin. Te generacije su bile, ’36; ’37; ’38; to ti je bilo. Po danu smo se tam igrali, a navečer se je letnu dobu počel križni put moliti na Križanje. Žene su tam molile i onda smo mi lepo bili žnjimi, deca, bilo je mirno pa smo se počeli pak dalje igrati. Ali su došli ovi stari, stariji dečki, kak je bil pokojni Pepić Pavčerof, Juza, Šršek… Te generacije ke su bili 20. i 21. godište. Kad su se žene razišle domom, mi još tam se igramo i samo su nam rekli – razlaz. Nismo li otišli su se podigli remene van i da vidiš. Zapamtil sam tak dobro jeden put, nisam mogel krenuti domom prema sim, nek u onu ulicu prema Okujama. Ispred Cukora tam de je Jankaš mali, to ti je bilo tam ograđeno, a otraga je bilo grmlje. Ja sem skočil na trn, na petu. Celo leto znaš kakva je bila peta, naotekla. I onda pomalo domom vuz kanal i onda onudek okolo došel domom. Nisam išel ovudek, tak je bilo. Tak je isto pri cirkve bilo.
Juraj Cvetnić Amerikajnkin i Josip Štuban Juza
Daj mi reci jel je u tvojoj generaciji Mika Smud?
– On je godinu stariji. Žnjim sam imam druge probleme već kad smo malo zrasli. Ovo je bilo dečino tam do prije škole i posle do četvrtog razreda. Tu na Križanje tu je bilo glavno spravišće. Jer tu su, i dok su Kozaki bili ’43. i ’44. Tu su imeli to zborno mesto. Mika i te generacije su bili bolje napredniji, oni su se više imeli sčem igrati. Imeli su susličuhe i te stvari u zimsku dobu. Pokojni Vlado Halec, od Marijana otec, Vinetić, kad je krenul u zanat u Zagreb za šnajdera, onda je tam bil s tim dečkima i sličuhe nabavil. Kak je mati moja bila dobra žnjom ja se od njega dobil sličuhe. Onda sam se ja ukompal z Brkum, s Pandžum, Ljubomirom i pokonjim Cimerom… I pokojni su svi, jedino Pandža ja još živ. Blaž Điđekof.
Zake Pandža?
– Tak smo ga zvali Pandža. Tam u Šabariću de je Slavek naredil kuću, tu je bila voda i tu smo se kupali. Smud je bil najbolji, on je skakal salto na glavu. Tam smo se kupali a kad se voda zmutila smo bili svi žuti. Kad smo dobili te sličuhe već sam imal jeno 15 let, i onda mi jednom zgodom znam točno kraj Šabarića, je li Blaž ili Ljubomir, veli idemo mi sad skroz stan Bregajnu, to je uz Števeka do pruge, to je onda bilo isto pod vodom de su Vukašinci. Tu je bilo leda, tu smo se isto vozili. A ovo smo otišli u Škarpu do Turopolja, desnom stranom je bila voda skroz. Jedino do bele ceste do vaktarne, tam de je sad ovaj nadvožnjak, to smo prešli prek i opet dalje do stanice. Već nam se veđalo iti domom sličuhami, i onda smo čekali putnički vlak. Mi dojdemo gore, dojde kondukter i pita de su karte. Nemamo, a veli on, e sad ćete ići na prve stanice dole. Tak smo si i mi mislili. I onda smo opet došli na stanicu, a tu ti je bil spust uz ovaj bunker, to su polevali svaku večer i onda se to smrzavalo pa smo se tu pak spuščali na sličuhami, nismo imali skije. Sešta je bilo, drukčije se živelo nek denes. Onda smo se pikulali. Mi smo rekli špekulali. Jamu napravili i onda si hital do je bili bliže. Nismo imeli prave pikule, nek smo ih posle nabavili. Dobil ih je Lojzek pokojni Fackof iz Amerike. Sačkove, šare.
Onda smo ga žicali.
Kak ste delali, od gline ili ke?
– Od gline smo ti frkali, onda smo ih sušili, onda s vodenim bojicami. To ti je tak tu bilo, mi tu na Križajne a ova grupa polek Načelnika za one koji su bili polek cirkve. Tu su bile dve murve. To ti je bilo zabavno i lepo djetinjstvo. Kad je došel sneg i zima, gore tam, kak je Šimun, sneg se zbrega topil i bil je pun kanal vode. A mi gurali one balvane i onda vodu. Toga mi narivali ja ne znam kuliko, i došli do Male Mare de je bil Metalac i to ti se začepilo. I onda se voda prelejala vuz moju ulicu i tekla je dole prema spremišču. Kad su muži videli ke je to, oni zeli žrti, ona kaj se dene na vrh kad se seno vozi. Negde vele i pauzina. S tim su razbijali taj sneg da bi prepustil vodu da je otišla. Evo takve gluposti smo delali celu zimu. A v letu je glavno kupalište bil ovaj kanal ke ide od nadvožnjaka do Ekonomije. Jeden kanal je išel i od Šipkovine, tu smo imeli bazen veliki de smo se kupali vlete.
Jeste znali plivati?
– Ja sem znal, tu smo se i vučili plivati. Kad ti je tu već bilo malo vode, onda smo našli vodu pri Male Bune de Ban ima bertiju.
