Ko dete sam često išla z mamom v Zagreb. Zagreb je za mene počinjal ulaskom u cug. Ja sam se iste sekunde prešaltala na gradski govor. Dolaskom v Zagreb, koji je za mene navek bil otkriće, išle smo na tramvajsku stanicu i čekala se dvanaestica za Trešnjevku.
Prva štacija; Nama na Trešnjevke. S desne strane na ulazu se prodavala šminka i kozmetika. Iako još nis išla ni v školu, za mene je to bil raj za oči i mjesto sanjarenja – i ja bum se šminkala jednog dana. Gore na katu je bila konfekcija. Sve mi se sviđalo iako nismo baš svaki put neke kupile. Puno let posle, ta Nama je bila zbilja mesto nabavke moje prve šminke, kupljene od dinara koje mi je mama dala za gablec.
Druga štacija je bila Nama na Remize. Ona mi ni ostala u nekakvom posebnom sjećanju. Vraćale smo se po Končareve, kak se onda zvala i zavirile u svaki dućan usput. Na Savske smo opet sele na tramvaj i put ondašnjeg Trga Republike.
Obavezno se išlo u slastičarnicu. Ponuda ni bila ni izbliza ko denes; kremšnite, šampite, baklave, torte na margarinu. I naravno – sladoled. Vanilija, čokolada, jagoda. Ostali okusi dolaze puno let posle. Posebno fine su bile one limunade i oranžade u staklenim posudama u kojima je stalno neke brbučkalo i mešalo te sokiće. Celo to vreme moj je govor bil gradski.
Povratak je nosil svoje čari. Jedva sam čekala da dojdemo doma i da pregledam kupljeno. Kad je vlak prešel Šamice, ja sam se prešaltala na mraclinski govor. Za takvo moje ponašanje nema smislenog tumačenja osim da je u moje dječje glave i sam put u Zagreb imal obilježje grada pa samim tim i potrebu da govorim tak da me celi svet razme.
