Džeki je bilo uobičajeno ime za peseka pasmine “seoski dvorištar”. Džeki je bil na lancu, jel je ostatke od obeda, lajal je na sve kaj hodilo, puzalo i letelo. Bil je videonadzor i dojavljivač svega dobrodošloga i onoga manje dobrodošloga na dvorišče. Džeki ni išel k veterinaru, nit veterinar k njemu. Obično je spal u na brzinu sklepanoj kućici, od ostataka neke gradnje i to je bil sav komfor koji je Džeki imal.
Na ogradu je gazda zabil tablu “PAZI OŠTAR PAS” pa si ti misli jel je oštar jer je podivljal zato kaj se vrti u radijusu od metar i pol ili je genetski predisponiran da grize jer mu ne dišiš po volje. Ak se razbetežal, neki bi ga lokalni lovec poslal u vječna lovišta njegovih pradjedova, a gazda bi ga zakopal već prema tome kak je trenutno bil inspiriran. Da je bilo suza i za Džekijem – je. Vežeš se za živinicu. Džeki ni imal ni rodni list ni pedigre, nit je to ikomu bilo važno.
Onda su zapuhali neki novi vjetrovi osvještenosti prema životinjama pa su lanci postali zakonom zabranjeni, cijepljene i čipiranje pod obavezno, iz psećih kućica su se preselili u kuće i postali članovi obitelji. Onda je još vredila poštapalica “pasji život” i bila je kratak opis sputanosti i ovisnosti o milosti vlasnika. Denešnji peseki u odnosu na svoje pretke, imaju jako lepi život. Maženi su i paženi, dlaka im ne sme faleti osim ak se u tom trenutku ne linjaju. Onda je to viša sila. Jedu posebnu hranu koja se fest reklamira u medijima, jer nisu oni svejedi i požderuhi ko mi. Imaju svoje frizerske salone, idu redovno na preglede, vodi se računa da nemaju problema sa prirodnim nagonima pa to veterinari reše. Ako izuzmemo napuštene peseke o kojima se ipak brinu dobri ljudi u azilima, ostatak pseće populacije živi na visokoj nozi.
Zato kad denes velimo “pasji život”, ima njih dosta koji bi se menjali .Svatko voli da ga se pazi i mazi, bez obzira jel ima dve ili četiri noge. Divno je biti nekome netko.
